19.04.2014.
Najnovije vijesti
Kolumne

Predrag Lucić

Problem sa stolicom u Mostaru

Telefonski razgovor između Ive Josipovića i Milorada Dodika:

Piše: RSE
Piše: Predrag Lucić, RSE
 
- Ivo, druže, čujemo li se?
 
- Savršeno, Mićo. Kao da čujem Grički top.
 
- Evo čitam kako te ovi napadaju, pa rekoh: da se javim mom drugaru.
 
- Ma jesi li ti to vidio?! Oni meni da moj otac živi u židovskom stanu...
 
- Ne mislim ja, Ivo, na to što baljezga ta vaša zagrebačka boranija. Kad oni krenu na tebe, to je ko muha na medvjeda. Znam ja da moj bijeli meca to potamani dok si reko piksla.
 
- Šta kažeš: jesam im dobro odgovorio?
 
- Nije moglo bolje. Al pusti sad njih. Ja te zovem zbog ovih mudžahedina što te hvale da se u Mostaru ponašaš isto ko i naš ortak Boris u Banja Luci.
 
- Je li me hvale ili me napadaju?
 
- Nema ti veće pohvale nego kad te ovi iz Teherana napadnu. Kad Teheran opali po tebi, onda znaš da si car Mostara, a i šire. Da si princ sa Neretve, skupa sa pritokama.
 
- Kakav sad Teheran, Mićo? Ovi ovdje hoće da me posvade sa Židovima, sad mi ti kažeš za te Irance u Teheranu. Čovječe, osjećam se kao da se oko mene vodi svjetski rat.
 
- Ma nije taj Teheran, nego ovaj u Bosni, gori od onog pravog... Ovo, da prostiš, naselje u neposrednoj blizini Srpskog Sarajeva.
 
- I šta kažu: da se ponašam kao Tadić?
 
- Neka govore. Što oni više govore, ja sam sve ponosniji na tebe. Sjajno si odradio ovo u Mostaru, majstorski! Ne bi Obama, ma Putin ne bi bolje! Samo Boki može da se poredi s tobom.
 
- Pa nisam ja ništa...
 
- Ajde, ajde, uvijek ta tvoja skromnost. Ne treba s talibanima čovjek da bude pristojan. Isprsi se, brate, i reci: Šta je, miševi? Šta cijučete?
 
- Kakvi sad miševi?
 
- Turski, iranski, saudijski, svakakvi. Ne mogu tebi, predsjedniku jedne evropske države, miševi da kroje koga ćeš da posjetiš, a koga nećeš! I baš super što si se vidio s vladikom Grigorijem, znaš kako te nahvalio... I super što nisi otišo kod ovog Smajkića!
 
- Ali bio sam samo nakratko...
 
- Deset godina da si bio u Mostaru, ni tada ne bi trebalo da se sastaješ sa muftijom i svim tim njegovim džamijašima! Oni ionako drže samo do Erdogana.
 
- Čuj, ja sam bio na tom svečanom otvaranju Parka nobelovaca i tamo je stvarno svatko mogao doći...
 
- E, nije mogo! Ne može Turčin da dođe na otkrivanje spomenika Ivi Andriću! Ne priznaje taj ni Andrića ni Nobela! Dobro je moj drug Kusturica reko da Andriću lijepo pristaje ne Bosna već Republika Srpska. A od svih Bosana pristaje mu, sam si vidio, jedino Herceg-Bosna.
 
- Ali nikome nije bilo zabranjeno doći u park. Ja stvarno nisam stekao dojam da se gledala nacionalnost...
 
- Ma to je majstor Draganče carski napravio, svaka čast! To je stvarno majstorski odrađen posao: da ne gledaš nacionalnost, a ne vidiš nikoga od Teheranaca. Pa ima li bolje optike?! Ima li oku milije slike?!
 
- Pa nije baš tako...
 
- Ajde, ajde, nemoj da si opet skroman i stidljiv... Ne može se s njima drugačije nego ovako ko što radimo ja i Draganče!
 
- Koji Draganče?
 
- Pa naš Draganče, Čović, brate Ivo... Lijepo im je zapjevo da je Mostar stolni grad za Hrvate ko što je Banja Luka za nas Srbe i ko što je ono njihovo da ne kažem šta za da ne kažem koga! Zato tebe napadaju i talibani i onaj vaš Gadafi od Mesića, valjda ti je jasno.
 
- Ma ne obazirem se ja na Mesića...
 
- I ne treba, brate Ivo, i ne treba. Joj, nemaš pojma koliko se radujem što ste otfikarili onog Budimira...
 
- Ali nitko nikoga nije...
 
- Ma ne obraćaš ti pažnju na te Dragančetove finese. Pazi ti genijalne priče: pozovu Budimira na te vaše Dane meda ili čega li...
 
- Matice hrvatske.
 
- Dobro sad, znao sam da je nešto oko pčelarstva...
 
- Nije pčelarstvo, Mićo, nego kultura. To je kulturna manifestacija.
 
- Ne kažem ja da nije. Meni je to, brate, vrhunac kulture. Pozovu Budimira, šta ćeš, moraš, službeno je on ipak predsjednik te Federacije, on prihvati poziv, a onda mu ga fino i kulturno krknu...
 
- Ali ja to ne doživljavam tako...
 
- Šta ima ti da doživljavaš?! Budimir je tu da doživljava! Čuj, poslali mu SMS da nema stolice, jer da ima mnogo delegata iz te Matice. Dobro da nisu na svakoj stolici napisali: „Zauzeto, Hrvat!“ Pazi, predsjedniku bilo čega da to napraviš, bilo čega, pa makar i te Federacije...
 
- Ali, Mićo, Federacija je entitet kao što je to i Republika Srpska...
 
- Ne možeš to da porediš, brate Ivo!
 
- Tako je po Daytonu, nisam ja to izmislio...
 
- Neka su i tri Dejtona! Možeš li ti uopšte da zamisliš da se neko usudi to da napravi meni?! Da meni neko kaže da u pozorištu u kojem sjedi moj predsjednik Boris Tadić nema mjesta za mene?!
 
- Iskreno da ti kažem, ne mogu.
 
- Pa jasno da ne možeš, nisi s uma sišo! Pazi, da se to nekim čudom i desi, ja ne bih morao da mrdnem ni malim prstom. Boki bi ih potjero da se utrkuju koji će prije da stigne do mene sa sve stolicom. Eto, to ti je još jedan dokaz zašto ta nesrećna Federacija ne može da se poredi sa Republikom Srpskom!
 
- Ali status oba entiteta je jednak...
 
- Stani, Ivo, razumijem ja da si ti pravnik i da ti to gledaš sa stručne i teoretske strane. Ali pustimo sad teoriju, pa ti meni iskreno reci šta bi ti uradio da se nađeš u toj situaciji?
 
- U kojoj situaciji?
 
- Pa u toj nezamislivoj, ali ajde sad da je svejedno zamislimo! Dakle, ti dođeš kao visoki gost iz susjedne i prijateljske Hrvatske na neku svečanu priredbu u Banja Luci i vidiš da mene nema u publici. Šta bi ti uradio?
 
- Pa pitao bih gdje si i kada ćeš stići.
 
- A zamisli sad da ti neko kaže da ja neću stići jer da su mi javili da nema stolice! Šta bi ti: pravio se da je sve u redu, odgledo priredbu... Ili bi uradio isto što i Boris?
 
- Jasno ti je, Mićo, da ja ne bih mogao isto što i Boris, jer bi to bio diplomatski incident. Ne bi bilo zgodno da ja kao hrvatski državnik...
 
- A šta bi tebi bilo zgodno?
 
- Pa nazvao bih te i pitao o čemu se radi. I vidio bih s tobom što je najpametnije da uradim.
 
- A što onda nisi nazvo Budimira?
 
- Kojeg Budimira?
 
- Živka Budimira, predsjednika Federacije! Ne pričamo o Budimiru Lončaru...
 
- Zašto da ga nazovem?
 
- Pa da se raspitaš što ga nema. Da mu otpjevaš ono: „Što te neeeeemaaaa? Što te neeeeemaaaa?“
 
- Nisam ja ni primijetio da ga nema niti sam znao da on nije tu iz tih razloga.
 
- Čuj, nisi znao... A znali su i vrapci u Mostaru.
 
- Kako ću ja znati tko ima, a tko nema stolicu?!
 
- A da si znao da je nema, šta bi?
 
- Pa ne znam... Preporučio bih mu da uzme neki laksativ.
 
- Pusti sad, Ivo, šeretluk i nemoj da se vadiš na te bajate fore. Uglavnom, ti njega ne bi nazvo, ko što i nisi, a mene bi nazvo. Pitam te zašto i šta ti to govori?
 
- Ne znam, stvarno ne znam...
 
- To ti govori ono što ti ja cijelo vrijeme govorim: da Federacija i Republika Srpska nisu isto!
 
- Ali po čemu to zaključuješ?
 
- Po tome što predsjednik Federacije ima problem sa stolicom, a predsjednik Republike Srpske nema. Je li ti sad jasno?
 
- Pa pomalo shvaćam...
 
- Ajde da čujem: šta si shvatio?
 
- Da je u Republici Srpskoj svaka stolica tvoja, a da u Federaciji vlada opstipacija.
 

Komentari na članak ()

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove magazina SUTRA.BA. Online magazin SUTRA.BA zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara SUTRA.BA nije dužan obrisati sve komentare koji krše pravila.
Još vijesti iz rubrike Kolumne +